Kako umesto odlaska na kafu rešiti nečiji veliki problem

Situacija: Učenici jedne beogradske gimnazije ne mogu da imaju normalnu nastavu fizičkog jer imaju svega 2 funkcionalne lopte. Postoji još lopti koje su ispumpane i koje čuče u profesorkinom kabinetu. Međutim, ove lopte ne smeju da se odnesu do obližnje benzinske stanice na pumpanje, jer, navodno, školska imovina ne sme da se iznosi iz škole. O nabavci nove pumpe od strane škole naravno nema ni govora.

Ovo je samo jedna od nekoliko situacija koje je sa mnom podelila mlada aktivistkinja iz dotične gimnazije. Iako je ona vrlo motivisana da organizuje različite akcije koje bi doprinele kvalitetu nastave, nadležni u školi nisu baš dobronamerno odgovorili na njene inicijative. Najblaže rečeno.

Pokušao sam da zamislim sve moguće razloge kako je došlo do ovog razvoja događaja, do toga da neko ne dozvoljava da se iznesu i napumpaju lopte, kao i ostalih ludih situacija u toj školi (koje za sada ne bih da prepričavam, zaslužuju čitav jedan post za sebe), i prosto nemam racionalno objašnjenje. Ne mogu da poverujem da neko može toliko blatantno da izbegava da radi svoj posao i da gleda kako učenici propuštaju svoje obrazovanje zbog njegovog nerada. Ali eto, dešava se.

Elem, razmišljao sam kako reagovati u ovoj nesvakidašnjoj situaciji i jedno od rešenja je da učenici sakupe novac za pumpu. Otišli smo do obližnje radnje za opremu za bicikle da vidimo koliko košta ta mistična sprava.

1400 dinara.

Izašli smo iz radnje, i pre nego što smo se razišli zamolio sam učenicu da me sačeka na trenutak, da pogledam cenu neke opreme za bajs. Minut kasnije njen izraz šoka kada sam izašao sa pumpom za loptu je verovatno bio veći nego kada su joj rekli da ne sme da iznese lopte iz škole. Nije skrivala svoju radost dok se iskreno zahvaljivala i obećala da će se javiti čim narednih dana ode na čas fizičkog.

Nažalost, u školi joj nisu dozvolili da napumpa lopte iako je donela pumpu, jer ne znam. Droga. Ali, jedna lepa ideja se pokrenula te večeri ispred radnje za bicikle:

Besmisleno mi je da postoje problemi u školi koji utiču na stotine učenika, na čitave generacije, i sve što je neophodno da se oni reše nisu ni hiljade ni stotine, već svega 10-20 evra. Nova lopta na času fizičkog nekoga može motivisati da se pronađe u sportu koji inače nikada ne bi probao. Par kanti za đubre u dvorištu mogu da potpuno promene njegov izgled. Sapun i tolet papir u WCima čine da se učenici osećaju malo više dobrodošlo u svojoj školi, da ne kažem malo više kao ljudi.

Ne moraju srednjoškolci za baš svaku svoju akciju da skupljaju pare – znam da je njima svaka cifra preko hiljadu dinara jako puno para. A ako je sistem već toliko protiv njih, to jest otežava im neke najosnovnije stvari, zar ne bi bilo lepo da imaju na svojoj strani nekog ko im daje makar malo vetar u leđa i pomaže u njihovom nastojanju da sebi ulepšaju školovanje?

Ideja je sledeća:

Par prijatelja/kolega se poveže u takozvanu donatorsku ekipu (usput smišljam termine, sve je naravno otvoreno za diskusiju i sugestije, od naziva do celokupne ideje). Svaki član donatorske ekipe jednom mesečno daje određenu svotu u zajednički fond – od par stotina do hiljadu i više dinara. Ovaj fond svakog meseca objavljuje poziv za mikro-projekte kroz website, Facebook stranicu, grupu itd.

Učenici apliciraju  kroz jednostavne formulare u kojima je neophodno da opišu akciju koju će sprovosti, očekivanu promenu i sl. Jedan od kriterijuma prilikom apliciranja je pravopis, tako da bi uz formular išao i mali vodič sa najosnovnijim pravopisnim pravilima – kada se ,,ne” piše zajedno, a kada odvojeno, korišćenje znakova interpunkcije i stavljanje razmaka nakon istih, velika i mala slova… Takođe bi postojale i sugestije o formulisanju rečenica prilikom pisanja projekta. Ovime su učenici ujedno i motivisani da porade na svom pravopisu, kao i da usvajaju neke osnove izražavanja u poslovnom kontekstu – da ne spominjem da ovo doprinosi razbijanju straha od pismenog obraćanja nekoj instituciji, od kojeg i mnogi odrasli još uvek pate.

Nakon apliciranja bi učenici dobijali sredstva, kupovali to što su tražili i podnosili mali izveštaj sa projekta – fotokopije računa, fotografije sprovedene akcije, utisci učesnika na projektu itd.

Postoji brojni načini na koje se grupa donatora može okupiti – bivši učenici neke škole, kolege na poslu, članovi neke organizacije… Naravno mogu da se uključe i veće institucije, kojima sigurno nije problem da npr. godišnje izdvoje 5000 evra, što je 250 malih akcija prosečne vrednosti 20 evra! Preko 20 akcija mesečno! Eto lakog načina da se dopre do velikog broja mladih, zar ne?

Naredni koraci:

Već znam nekoliko ljudi zainteresovanih da pokrenemo prvu donatorsku ekipu, pa ćemo do kraja godine nadam se podržati prvu akciju. Treba osmisliti prvu varijantu aplikacionog formulara, vodiča za pravopis, naziv projekta itd.

Svako je pozvan da proba da ovo sprovede na svoju ruku i javi rezultate. Mislim da ne mora odmah da se radi ozbiljan sajt, formulari itd. već da u hodu sastavljamo i dopunjujemo projekat, na osnovu iskustva sa terena. Vremenom ćemo doći do nekoliko najboljih varijanti kako sprovoditi ove akcije – moguće je da će postojati različita rešenja u zavisnosti od tiga donatora, škole itd.

Naravno, mogu da budu u pitanju i veće cifre, i ne mora samo da bude namenjeno srednjoškolcima, već i drugim grupama – osnovna ideja je da se uz zaista malo truda i novca negde napravi značajna promena.

Da ne idem sada previše u detaljisanje, završio bih sledećom mišlju: Znam koliko bi meni u srednjoj školi značilo da smo imali ovakvu podršku. S druge strane, svako od nas ko povremeno ode na kafu sada zna da je umesto te kafe mogao da zajedno sa nekoliko prijatelja/kolega sprovede ovu akciju i pomogne nekoj školi da napravi veliku promenu.

Svaki savet, sugestija i kritika su više nego dobrodošli!

0saves
Leave a comment or share this post in case you've enjoyed it! Thanks!

  2 comments for “Kako umesto odlaska na kafu rešiti nečiji veliki problem

  1. Jelina Jankovic
    November 26, 2013 at 6:35 pm

    Радим у школи, па ево утиска:

    Постоје механизми у свакој школи којима би могле да се реше овакве ситуације, само треба бити вешт и упоран. Требало би се обратити: одељењском старешини, ђачком парламенту, директору, Савету родитеља и на крају Школском одбору – лепо редом док неко не одреагује. И сваки захтев у писаној форми, заведен у секретаријату школе, са сачуваним другим примерком.

    Оно што би ти хтео кроз организацију донатора, у школи се већ води као “ђачки динар”, то су средства која родитељи ученика уплаћују школи, углавном на почетку сваке школске године, управо у овакве сврхе – да помогну текуће материјалне трошкове. Последњих пар година је заиста одазив родитеља све мањи и сигурно је да нема довољно средстава за све што је неопходно, али нека и ђаци и родитељи (јер Савет родитеља располаже овим средствима) направе приоритет при потрошњи. Често директор наметне његов план, а Савет родитеља служи само као покриће таквим одлукама, дакле – нека то не дозволе.

    Професор чија се настава не реализује, без обзира на објективност разлога, мора да образложи одступања у испуњењу плана и програма. Дакле, није му допуштено да самовољно креира своје часове и њихов садржај, а ако тако и чини постоје њему надлежни који би такве поступке требало да коригују.

    Постоје предмети за чије је одвијање наставе заиста неопходно више од табле и креде, информатика и физичко су увек први на листи и на њих се најпре и обрати пажња. Искуство је показало да за физичко могу да се сакупе средства и на додатни начин. Али ја бих овде нагласак и даље оставила на обавези школе да испуни услове за рад, а не бих им толико давала идеје како да то и остваре. Нарочито што у овој конкретној ситуацији више до изражаја долази њихова неспремност ка било каквој сарадњи. Дакле, то би морало да се поправи – начина има лепих и мање лепих. Шта би требало избегавати: узалудно трошење времена и снаге на усмене договоре, ако клима у школи већ није томе наклоњена.

    Јер, на крају крајева, ако ниједан од поменутих органа у датој школи није спреман на сарадњу и не одреагује на адекватан начин (а докази поднесених пријава постоје), требало би обратити се вишим институцијама тј. Министарству просвете.

    Закључак: нисам помињала твоју верзију решавања проблема, везано за донаторе, јер мислим да је менаџерски део посла, у ствари део рада директора школе те то њему треба и препустити. Све апликације које си спомињао, а ово си видео као прилику да се провежбају и правописно исправно напишу – таман преформулисати у приговоре и захтеве који ће бити упућени ка надлежним институцијама у области просвете. Младе заиста треба подстицати да не дозволе наметање безочне глупости, нарочито их стално учити како се на културан и паметан начин са тим треба борити, тако да – теби свака част на вољи и идеји, велики и топао просветарски поздрав! (нешто као танго загрљај, ал` још боље :) )

    Јелина

  2. bata jelte
    November 27, 2013 at 7:43 pm

    dobra prica, podrzano od strane ja. bata

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *