Zamke u aktivizmu – ili/ili?

Ackbar trap copyĐuro, ‘oćemo pod A, il’ pod B…?

Jedna ekipa srednjoškolaca sa kojom radim je odlučila da organizuje mnogo lep projekat, ali nisu mogli da se slože oko toga kako to on zapravo treba da izgleda. Evo kratkog opisa, vidite da li možete da smislite najbolje rešenje:

Prvo je jedna osoba izjavila da bi bilo super da se organizuje poseta fakultetima od strane učenika, gde bi oni imali priliku da razgovaraju sa studentima i saznaju kako je studirati na tom fakultetu. Zatim je neko predložio da razgovor zapravo treba da bude sa profesorima, koji bi mogli da daju dublji uvid u mogućnosti studiranja. Međutim, na to je odmah stigla kontra da profesori ne bi smeli da kažu ništa loše o svom radnom mestu. Usledio je i četvrti predlog, da možda ne treba praviti razgovor sa profesorima, ali bi svakako moglo da se organizuje prisustvo učenika jednom od predavanja. Zar to nije najbolji način da se dožive buduće studije? Ne, to je mnogo komplikovano, odgovori neko, hajde ipak da bude razgovor sa studentima, ali brucošima, jer će nam oni baš dobro približiti ono što nas čeka kad upišemo faks. Čekaj, reče neko sedmi, zar nije logičnije da budu apsolventi, koji su već prošli kroz sve to i imaju više iskustva?

Dakle, šta je najbolje rešenje? Svaka opcija ima svoje prednosti i mane, a nekakav izbor mora da se napravi. Koji je bio vaš?

Zamka u koju se ovde lako upadne je razmatranje svih ovih opcija po principu ili-ili. Treba pričati ili sa profesorima, ili sa studentima. Ako su studenti, to mogu da budu ili brucoši, ili apsolventi. Čak i kada je neko predložio da se može pričati i sa starijim i sa mlađim studentima u isto vreme, opet im nije palo na pamet da sve to primene na ceo projekat – da organizuju posetu u kojoj će i pričati sa studentima sa svake godine i konsultovati se sa profesorima sa različitih predmeta i prisustvovati predavanjima svih smerova. Dakle, po sredi je princip ,,Jedno ne isključuje drugo”, i moramo ga imati na umu kad god imamo više opcija i treba da napravimo nekakvu odluku na osnovu njih. 

Da se razumemo, ponekad postoji legitimni razlog zašto mora da se izabere samo jedna od navedenih opcija (nedovoljno vremena, resursa itd.). Međutim, uvek treba imati u vidu mogućnost da se više opcija spoji u jednu.

Ako vam sve ovo zvuči logično, provrtite sve iole bitne (zapravo sve) odluke koje ste doneli na projektima/poslu/studijama u poslednjih par meseci i primetite da li ste svuda zaista primenili ovaj princip. Svaka čast ako jeste, budući da sam do sada primetio naizgled urođenu tendenciju kod većine ljudi, uključujući sebe, da se opcije najčešče gledaju kao jedna nasuprot druge, umesto kao potencijalno komplementarne. Uz dosta vežbanja sam izgradio naviku da prilikom planiranja projekata, čini mi se, baš retko pravim ovu grešku, ali svaki put kad se opustim gotovo neizbežno upadnem u istu zamku.

A šta raditi kada ni jedna od opcija ne zvuči kao dobro rešenje? Odgovor se krije iza pitanja: Kako smo uopšte došli do tih opcija? Više o ovome ubrzo.

0saves
Leave a comment or share this post in case you've enjoyed it! Thanks!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *