Tag Archives: aktivizam

Zamke u aktivizmu – ili/ili? 2. deo

Ackbar trap 2 copy,,Ma kažem ti bre, šuma je iza onog drveta!”

Neko od učenika je predložio da bi bilo lepo da se organizuje poseta fakultetu za srednjoškolce, ne bi li stekli malo jasniji utisak šta ih sve čeka na studijama. Usledila je rasprava o tome da li je bolje da se razgovara sa studentima ili profeorima, ili možda posetiti jedno od predavanja, ili… u jednom trenutku smo zaključili da jedno ne isključuje drugo, to jest da bi najbolje rešenje bilo kada bi se organizovalo nekoliko ili čak i sve opcije u isto vreme.

Na trenutak može delovati da smo našli najbolje rešenje, ali u isto vreme smo ispustili možda najbitniju činjenicu – iako smo razmatrali i prihvatili više opcija, sve te opcije smo osmislili na osnovu samo jedne, ograničene početne ideje. Continue reading

Zamke u aktivizmu – ili/ili?

Ackbar trap copyĐuro, ‘oćemo pod A, il’ pod B…?

Jedna ekipa srednjoškolaca sa kojom radim je odlučila da organizuje mnogo lep projekat, ali nisu mogli da se slože oko toga kako to on zapravo treba da izgleda. Evo kratkog opisa, vidite da li možete da smislite najbolje rešenje:

Continue reading

Odakle početi, jebote, Đuro?

,,Ma sad je to teško sranje, a u sedmom razredu me je baš usralo sa ocenama!
,,Ma ne seri, nije toliko teška hemija.”

Razgovor je još glasnije odzvanjao zbog činjenice da su ga vodila dva sitna, simpatična i fino obučena, gotovo uglađena momka od nekih 13-14 godina. Sedeli su za stolom pored mene, i povremeno me skenirali krajičkom oka. Pravio sam se vrlo fokusiranim u papire i piće ispred sebe, ali nisam baš uspevao da sakrijem činjenicu da sam ih fascinirano prisluškivao.

Imao sam osećaj da sam dobio posebnu priliku da na par sekundi zavirim u potpuno autentični, tajni svet osnovaca iz kojeg sam se ispisao pre skoro 15 godina. Potpuno me je zatekla neposrednost i ozbiljnost (i, da, nebrojane masne psovke) u govoru tih klinaca dok su pričali o njima bitnim stvarima.

Setio sam se radionica koje u poslednjih pola godine intenzivnije držim osnovcima, pored srednjoškolaca i studenata sa kojima sam već navikao da radim. Sećam se i svog ponosa što sam, činilo mi se, uspeo da nakon određenog vremena ostvarim neposredniju komunikaciju sa njima, čak i poštenu dozu poverenja. Poverovao sam i da ih samim tim vrlo dobro razumem.

Iako nisam bio naivan kako sve mogu da komuniciraju klinci u tim godinama, prateći ovaj razgovor, postalo mi je surovo jasno koliki deo njihovog sveta mi nije bio dostupan. Od to malo utisaka što sam dobijao od osnovaca u okvirima 45-minutnih časova aktivizma jednom nedeljno, pokušavao sam da gradim kompletnu sliku o njima, popunjavajući praznine… čime? Svojim idejama, to jest predrasudama kako (bih ja voleo da) funkcionišu osnovci.

Naravno da nisam očekivao da na časovima budu opušteni kao kada su sami, bez ,,odraslih” (da, da, i mi smo njima kategorija), ali sam ipak, kao što rekoh, živeo u uverenju da sam uspeo da ostvarim komunikaciju koja će mi dati jasan uvid u njihov svet. Sad vidim koliko toga fali.

Ne mislim da je poenta da treba da pričamo tako opušteno sa njima kao kada oni pričaju nasamo jedni sa drugima (mada bi bilo beskrajno zanimljivo probati: ,,Ajmo izvadite sveske. Đuro, jebote, smiri se. Slavice, šta sereš da si zaboravila kod kuće domaći?”). Međutim, ako želimo da vidimo kako oni zaista funkcionišu, o čemu razmišljaju i šta ih sve motiviše, i na osnovu toga prilagodimo svoj pristup njima, onda ne smemo da ispustimo taj deo slike – kako izgleda njihov autentični, svakodnevni razgovor i drugi vidovi interakcije. Preterane psovke su samo deo (ok, svakako glasniji) cele priče. Celokupni ton kojim su ova dva momka pričali je bio suštinski drugačiji i od najopuštenije varijante razgovora u okviru četiri zida tako zastarele učionice. (Pardon, barem su zidovi okrečeni. Doduše, koliko znači okrečiti rešetke zatvora…) On je nama odraslima krajnje nedostupan.

Ne znam kako to izvesti. Da li da unajmimo decu špijune, instaliramo skrivene kamere ili organizujemo posebnu grupu u kojoj bi neki dobro obučen odrasli (,,Zapamti, moraš da opsuješ posle svake druge reči. Ako ne pomeneš ,,sranje” barem tri puta u deset sekundi, provaliće te odmah.”) kroz razgovor prikupljali informacije i utiske o njima? Da li nešto slično već negde rađeno? Kakva su vaša iskustva?

Inspiraciju za prvi post ovog bloga na srpskom su mi dala ta dva momka. Međutim, naterali su me da se suočim sa količinom svog neznanja i sebi postavim neka baš bitna pitanja. Za početak, odakle početi?