2 Comments

  1. Po meni, najbolje pedagoško sredstvo je ostaviti tu barijeru u vidu autoriteta (dakle, nema ono ”šta sereš profesore” i ”jebote što nisi uradio domaći!”) ali zato tretirati decu kao da su ti jednaki. Jedna od najvećih grešaka koje nastavnici i roditelji prave je što preuzimaju poseban ton i kod ponašanja za decu. Taj ton je, najčešće, veoma sličan tonu koji proizvodimo kada hranimo majmune u zoološkom vrtu.

    Iako klinci sigurno više psuju nego mi, ipak treba imati na umu da ni mi nismo bili cvećke. Činjenica da nam se profesor obraća formalnijim tonom i jezikom nas nije ometala da provalimo ”sistem” (”nije hemija toliko teška!”)

    Deca špijuni su ipak pravi odgovor 🙂

  2. reljadereta

    To je nešto čemu težim, ali mi je to dosta teško jer su moji časovi njima vanredna aktivnost na kojoj neće biti ocenjeni – dakle, znaju da mogu da se glupiraju bez (većih) posledica i motivacija većini njih je otprilike ,,Nastavnica nas tera da idemo na ovo” (inače, njih često vucaraju po različitim vannastavnim aktivnostima bez da ih pitaju da li to žele). Ono što je tu glavni izazov je što, imajući u vidu ostatak slupanog sistema, mnogi učenici su se naučili da cene onaj tip strogog autoriteta i da to doživljavaju kao primer dobrog časa (jedna srednjoškolka mi je npr. rekla da je zadovoljna jednom profesorkom ,,Jer je jako stroga i tera nas da budemo disciplinovani”). U tom kontekstu, bilo ko ko je iole opušten i daje malo veću slobodu učenicima je podsvesno doživljen kao slab profesor i brzo nastane haos. Tu je zato neophodno baš oprezno hodati po vrlo tankoj liniji.

    ma, špijune ćemo 😀

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *