Tag Archives: osnovna

Nas’niče, koj’ Vam je tviter nik?

,,Nas’niče, vi sve ovo kačite na tviter? Možemo da vidimo?”

Šta sad da radim?? pomislih. Da li je dobro da moji učenici vide ili ne vide moj tviter nalog? Gde vodi jedan scenario, a gde drugi? Zar ga neće između ostalog i sami pronaći? Da li ću morati da prilagodim svoje izražavanje na tviteru i drugde?  Continue reading

Odakle početi, jebote, Đuro?

,,Ma sad je to teško sranje, a u sedmom razredu me je baš usralo sa ocenama!
,,Ma ne seri, nije toliko teška hemija.”

Razgovor je još glasnije odzvanjao zbog činjenice da su ga vodila dva sitna, simpatična i fino obučena, gotovo uglađena momka od nekih 13-14 godina. Sedeli su za stolom pored mene, i povremeno me skenirali krajičkom oka. Pravio sam se vrlo fokusiranim u papire i piće ispred sebe, ali nisam baš uspevao da sakrijem činjenicu da sam ih fascinirano prisluškivao.

Imao sam osećaj da sam dobio posebnu priliku da na par sekundi zavirim u potpuno autentični, tajni svet osnovaca iz kojeg sam se ispisao pre skoro 15 godina. Potpuno me je zatekla neposrednost i ozbiljnost (i, da, nebrojane masne psovke) u govoru tih klinaca dok su pričali o njima bitnim stvarima.

Setio sam se radionica koje u poslednjih pola godine intenzivnije držim osnovcima, pored srednjoškolaca i studenata sa kojima sam već navikao da radim. Sećam se i svog ponosa što sam, činilo mi se, uspeo da nakon određenog vremena ostvarim neposredniju komunikaciju sa njima, čak i poštenu dozu poverenja. Poverovao sam i da ih samim tim vrlo dobro razumem.

Iako nisam bio naivan kako sve mogu da komuniciraju klinci u tim godinama, prateći ovaj razgovor, postalo mi je surovo jasno koliki deo njihovog sveta mi nije bio dostupan. Od to malo utisaka što sam dobijao od osnovaca u okvirima 45-minutnih časova aktivizma jednom nedeljno, pokušavao sam da gradim kompletnu sliku o njima, popunjavajući praznine… čime? Svojim idejama, to jest predrasudama kako (bih ja voleo da) funkcionišu osnovci.

Naravno da nisam očekivao da na časovima budu opušteni kao kada su sami, bez ,,odraslih” (da, da, i mi smo njima kategorija), ali sam ipak, kao što rekoh, živeo u uverenju da sam uspeo da ostvarim komunikaciju koja će mi dati jasan uvid u njihov svet. Sad vidim koliko toga fali.

Ne mislim da je poenta da treba da pričamo tako opušteno sa njima kao kada oni pričaju nasamo jedni sa drugima (mada bi bilo beskrajno zanimljivo probati: ,,Ajmo izvadite sveske. Đuro, jebote, smiri se. Slavice, šta sereš da si zaboravila kod kuće domaći?”). Međutim, ako želimo da vidimo kako oni zaista funkcionišu, o čemu razmišljaju i šta ih sve motiviše, i na osnovu toga prilagodimo svoj pristup njima, onda ne smemo da ispustimo taj deo slike – kako izgleda njihov autentični, svakodnevni razgovor i drugi vidovi interakcije. Preterane psovke su samo deo (ok, svakako glasniji) cele priče. Celokupni ton kojim su ova dva momka pričali je bio suštinski drugačiji i od najopuštenije varijante razgovora u okviru četiri zida tako zastarele učionice. (Pardon, barem su zidovi okrečeni. Doduše, koliko znači okrečiti rešetke zatvora…) On je nama odraslima krajnje nedostupan.

Ne znam kako to izvesti. Da li da unajmimo decu špijune, instaliramo skrivene kamere ili organizujemo posebnu grupu u kojoj bi neki dobro obučen odrasli (,,Zapamti, moraš da opsuješ posle svake druge reči. Ako ne pomeneš ,,sranje” barem tri puta u deset sekundi, provaliće te odmah.”) kroz razgovor prikupljali informacije i utiske o njima? Da li nešto slično već negde rađeno? Kakva su vaša iskustva?

Inspiraciju za prvi post ovog bloga na srpskom su mi dala ta dva momka. Međutim, naterali su me da se suočim sa količinom svog neznanja i sebi postavim neka baš bitna pitanja. Za početak, odakle početi?