Nas’niče, koj’ Vam je tviter nik?

,,Nas’niče, vi sve ovo kačite na tviter? Možemo da vidimo?”

Šta sad da radim?? pomislih. Da li je dobro da moji učenici vide ili ne vide moj tviter nalog? Gde vodi jedan scenario, a gde drugi? Zar ga neće između ostalog i sami pronaći? Da li ću morati da prilagodim svoje izražavanje na tviteru i drugde? 

Na poslednjem od sastanaka sa osnovcima, nakon mnogo smeha na jednu posebno sočnu foru kakvu samo neiskvareni pubertetlija može da smisli (kačim spisak ubrzo), izletelo mi je da moram da je zabeležim, na šta su oni postavili navedeno pitanje.

Jedna od očiglednijih verovatnih posledica toga da znaju da beležim njihove provale je da će se od sada još više truditi da budu smešni na času. Ovo nije nužno loše, ako ne remeti samu poentu časa, ali je dosta izvesno da to na neki način utiče na sam čas. Na koji način i koliko? Nemam pojma.

Da, sada kada znaju za moj nalog, biće im lakše da ga pronađu, ali koliko bi im inače nanosekundi više bilo potrebno da dođu do njega? Ili do bilo kakve druge informacije o meni ili bilo kojoj drugoj osobi u njihovom svetu?

Ovo je samo jedan primer ovakvih situacija koje se dešavaju meni i, siguran sam, brojnim drugim ljudima koji rade u oblasti edukacije. Isto tako, kada sam dodao članove učeničkog parlamenta jedne osnovne škole u fejsbuk grupu preko koje ćemo planirati aktivnosti, jedna učenica je preko telefona otvorila moju profil sliku i rekla oduševljeno ,,Vau, Vi imate baš puno lajkova na Vašoj slici!”.
,,Zar je to bitno?”, upitah je praveći se naivan.
,,Bože, naravno!” odgovorila je standardnim ovo-vi-odrasli-nećete-razumeti tonom.

Mislim da mi je profesorski rejting u tom trenutku skočio jedno dobrih 20-30% u njihovim očima. Ili možda nije? To je poenta, ne znam.

Jasno je da se ovde ne radi samo o fejsbuku i tviteru, već o tome da smo svi jelte svesni da se svet oko nas sve brže menja, da dolaze neki novi klinci bla bla… dobro, a da li smo svesni na koji tačno način treba da prilagodimo svoj pristup učenicima? Kako i koliko sve te promene utiču na nas/njih/njihovo usvajanje znanja?

Ne moram da posebno ističem koliko je, paralelno sa svim tim, besmislena najveća konstanta u njihovoj školskoj svakodnevici, a to je zastarelost većine onoga što uče u regularnoj nastavi. To sam još dublje uvideo jednom prilikom kad sam toj ekipi učenika ponudio da pomognem u učenju, da im između ostalog pokažem i neke tehnike za učenje i pamćenje informacija. Svidela im se ideja i pokušali smo to da primenimo na biologiju i geografiju.

Čitajući njihove udžbenike pokušao sam doživim smisao toga što im se prenosi. Zamolio sam momka koji je učio biologiju da u jednom pasusu podvuče sve reči koje mu nisu jasne. Podvukao je 10ak reči i sintagmi, od kojih sam neke očekivao (npr. biom), dok je jedna bila ,,živi organizmi”. Začudio sam se na trenutak zašto već ne zna ovu reč, i onda mi je sinulo – pa i on mora negde prvi put da je čuje! 

Da li udžbenik uzima ovo u obzir? Ne, udžbenik podrazumeva ne samo da momak zna šta znači živi organizam, već i da je krajnje vreme da sa svojih 13-14 godina nauči šta je biom i biocenoza.

Bilo mi je potrebno da tri puta pročitam pasus da bih razumeo šta je tačno pisac hteo da kaže o biomima i biocenozi. Tri puta. Imam 27 godina, nisam previše glup. Tri puta. Imao sam peticu u osnovnoj iz biologije, majke mi. Tri puta.

Ne pišem sve ovo da bih se žalio, kukao itd. već želim da nađem neke funkcionalne, brze odgovore (dok ne nađemo zaista dobre, dugoročne odgovore) na pitanje odakle početi sa praktičnom reformom obrazovanja. Šta svi mi koji radimo sa mladima treba da radimo, menjamo i unapređujemo u svom radu? Imam neke ideje, neke već i primenjujem, ali želim da čujem i vaše.

Ono što svakako ne vredi raditi je čekati zvaničnu reformu da nešto smisli. Verujte mi, analizirali smo nedavno predlog strategije razvoja obrazovanja Srbije (pdf) i u većini oblasti stvari baš, baš ne izgledaju dobro.

Dakle, šta konkretno da radi neko ko radi sa prvacima, drugacima, petacima, sedmacima, zatim sa gimnazijalcima, učenicima stručnih škola…? Šta raditi sa biologijom, geografijom, istorijom, muzičkim…? Za svakog od njih mora da se nađe odgovor, i za redovne nastavnike i profesore i za nas edukatore-infiltratore. Ne znam puno o osnovcima, ali gledajući tog nemirnog pubertetliju ispred svog udžbenika iz biologije i slušajući one momke iz Meka, mogu da potpišem da ih biomi ne samo ne interesuju, već, ukoliko ih baš ne interesuje sama biologija, biomi nemaju apsolutno nikakvu vrednost za njih čak i ako nauče svaki podatak o njima.

Predložiću neke svoje odgovore u narednom postu.

0saves
Leave a comment or share this post in case you've enjoyed it! Thanks!

4 thoughts on “Nas’niče, koj’ Vam je tviter nik?”

  1. Meni lično najviše prijaju pitanja bilo koje osobe koja želi nešto da nauči (što ne isključuje ljude koji još nisu pronašli motivaciju). Pitanja, smislena i besmislena i bilo kakav pristup učenju, čak i “pogrešan”. I ponuditi više izvora informacija (što je naravno problem kada se radi sa osobom koja nije u stanju ni da izdvoji najvažnije informacije iz teksta), uvažiti interesovanja i možda početi sa informacijama koje su implicitno već usvojene (upravo za osobe koje ni osnovni nivo obrade informacija nisu savladale). Sve su ovo primeri pristupa koji bi trebalo da budu norma u školama.

    Na najopštijem nivou, čini mi se da je bitno pružiti ljudima doživljaj kontrole (sa čim su i povezana pitanja na kojima insistiram). Bilo kakav dokaz da se školovanje ne dešava već da se u njemu učestvuje (pritom ne mislim samo na učenike već i nastavnički kadar, ali i roditelje). Čini mi se da je to dobra polazna tačka.

    poz :)

    1. Hvala, mogao bih da se složim sa većinom napisanog, ali bitno pitanje jeste kako to onda konkretno primeniti u pojedinačnim slučajevima (npr. šta da radi profesor biologije u 6. razredu osnovne, a šta profesor geografije u 2. razredu srednje, imajući u vidu da su obojica pod velikim pritiskom trenutnog sistema)? Da li možda imaš takvo iskustvo?

      Kažem ovo zato što recimo učenici iz geografije u 7. razredu osnovne uče informacije tipa koji narodi su pre dve hiljade godina došli u Jugoistočnu Aziju (da ne spominjem prinos kukuruza itd.). Ako ne postoji smisao i kontekst tih informacija, ne znam koja kreativna tehnika može da pomogne, sem da se čitav predmet tretira kao vežbanje tehnika pamćenja. Znam za jednog profesora iz moje gimnazije koji je skroz zaobišao sistem i napravio od svog časa nešto malo drugačije, i ovih dana ću ga pitati kako je to uspeo da uradi, ali on je za sada jedini takav pozitivan izuzetak za koji ja znam.

  2. Sistem kao sistem ne propisuje koja vrsta znanja se podučava. Govorim uopšteno jer je moje iskustvo da nedostaje prvi korak, a to je otvoren pristup znanju. Ako osoba/predavač prihvati da postoji pristup koji nije prodavanje “istine” već konstrukcija znanja – konkretna oruđa se nađu.
    Naravno, daleko od toga da hvalim naše školstvo ili da mislim da su predavači ne znam kakvi. Isto je tačno da se predavačka profesija ne ceni u našoj zemlji, da učenici prelaze u više razrede bez potrebnih znanja i tako postaju tuđa odgovorinost i da reforme obično gube smisao zbog nedostatka konzistentnosti. Ipak, meni se čini da se u moru besmislenih radnji i ograničenja izgubi kreativnost, a predavački posao je, po mom mišljenju, pre svega kreativna delatnost. Divim se svakoj osobi koja se ipak drži te kreativnosti pre svega zato što su to osobe koje su uspele da sačuvaju ljubav prema znanju koje žele da prenesu. Tužno jeste, naravno da se u ovoj zemlji retko šta sistematično radi kako bi se podržali ključni akteri (kažem retko jer ima i ljudi i institucija koje pokušavaju da počine nešto sa našim obrazovanjem i pored neminovnog upleta politike i interesa pojedinaca), ali realnost se može prihvatiti i unaprediti ili se može bežati od nje. Da, ostaje na pojedincima da rešavaju probleme, ali mislim da pomaže razgovarati o problemima.
    Da se vratim na svoj prvi post – moje iskustvo je da nekad nismo ni svesni da neke opcije postoje dok se ne postavi pitanje (bilo da ga sami postavljamo ili neko drugi to čini). Podučavanje kroz dijalog bi možda i zbližilo sve učesnike jer umesto da sami objašnjavamo tuđe postupke i tražimo smisao situacije, možemo zajedno konstruisati značenje. A to se teško dešava (ili bar moje ograničeno iskustvo tako kaže) jer su škole naučile šta su inspekcije, nastavnici trpe pritisak kako učenika tako i roditelja, a učenici i roditelji ne vide smisao obrazovanja. Tu negde se gubi komunikacija i počinje svaljivanje odgovornosti i primena pritiska.

    Ne znam koliko sam odgovorila na tvoje pitanje, ali čini mi se da sam sad malo bolje objasnila na šta mislim :)

  3. “Čitajući njihove udžbenike pokušao sam doživim smisao toga što im se prenosi.”

    fali jedno “da”

    ja tako citajuci naletim, pa rekoh da ti javim

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *