4 Comments

  1. Ivana

    Meni lično najviše prijaju pitanja bilo koje osobe koja želi nešto da nauči (što ne isključuje ljude koji još nisu pronašli motivaciju). Pitanja, smislena i besmislena i bilo kakav pristup učenju, čak i “pogrešan”. I ponuditi više izvora informacija (što je naravno problem kada se radi sa osobom koja nije u stanju ni da izdvoji najvažnije informacije iz teksta), uvažiti interesovanja i možda početi sa informacijama koje su implicitno već usvojene (upravo za osobe koje ni osnovni nivo obrade informacija nisu savladale). Sve su ovo primeri pristupa koji bi trebalo da budu norma u školama.

    Na najopštijem nivou, čini mi se da je bitno pružiti ljudima doživljaj kontrole (sa čim su i povezana pitanja na kojima insistiram). Bilo kakav dokaz da se školovanje ne dešava već da se u njemu učestvuje (pritom ne mislim samo na učenike već i nastavnički kadar, ali i roditelje). Čini mi se da je to dobra polazna tačka.

    poz 🙂

    • reljadereta

      Hvala, mogao bih da se složim sa većinom napisanog, ali bitno pitanje jeste kako to onda konkretno primeniti u pojedinačnim slučajevima (npr. šta da radi profesor biologije u 6. razredu osnovne, a šta profesor geografije u 2. razredu srednje, imajući u vidu da su obojica pod velikim pritiskom trenutnog sistema)? Da li možda imaš takvo iskustvo?

      Kažem ovo zato što recimo učenici iz geografije u 7. razredu osnovne uče informacije tipa koji narodi su pre dve hiljade godina došli u Jugoistočnu Aziju (da ne spominjem prinos kukuruza itd.). Ako ne postoji smisao i kontekst tih informacija, ne znam koja kreativna tehnika može da pomogne, sem da se čitav predmet tretira kao vežbanje tehnika pamćenja. Znam za jednog profesora iz moje gimnazije koji je skroz zaobišao sistem i napravio od svog časa nešto malo drugačije, i ovih dana ću ga pitati kako je to uspeo da uradi, ali on je za sada jedini takav pozitivan izuzetak za koji ja znam.

  2. Ivana

    Sistem kao sistem ne propisuje koja vrsta znanja se podučava. Govorim uopšteno jer je moje iskustvo da nedostaje prvi korak, a to je otvoren pristup znanju. Ako osoba/predavač prihvati da postoji pristup koji nije prodavanje “istine” već konstrukcija znanja – konkretna oruđa se nađu.
    Naravno, daleko od toga da hvalim naše školstvo ili da mislim da su predavači ne znam kakvi. Isto je tačno da se predavačka profesija ne ceni u našoj zemlji, da učenici prelaze u više razrede bez potrebnih znanja i tako postaju tuđa odgovorinost i da reforme obično gube smisao zbog nedostatka konzistentnosti. Ipak, meni se čini da se u moru besmislenih radnji i ograničenja izgubi kreativnost, a predavački posao je, po mom mišljenju, pre svega kreativna delatnost. Divim se svakoj osobi koja se ipak drži te kreativnosti pre svega zato što su to osobe koje su uspele da sačuvaju ljubav prema znanju koje žele da prenesu. Tužno jeste, naravno da se u ovoj zemlji retko šta sistematično radi kako bi se podržali ključni akteri (kažem retko jer ima i ljudi i institucija koje pokušavaju da počine nešto sa našim obrazovanjem i pored neminovnog upleta politike i interesa pojedinaca), ali realnost se može prihvatiti i unaprediti ili se može bežati od nje. Da, ostaje na pojedincima da rešavaju probleme, ali mislim da pomaže razgovarati o problemima.
    Da se vratim na svoj prvi post – moje iskustvo je da nekad nismo ni svesni da neke opcije postoje dok se ne postavi pitanje (bilo da ga sami postavljamo ili neko drugi to čini). Podučavanje kroz dijalog bi možda i zbližilo sve učesnike jer umesto da sami objašnjavamo tuđe postupke i tražimo smisao situacije, možemo zajedno konstruisati značenje. A to se teško dešava (ili bar moje ograničeno iskustvo tako kaže) jer su škole naučile šta su inspekcije, nastavnici trpe pritisak kako učenika tako i roditelja, a učenici i roditelji ne vide smisao obrazovanja. Tu negde se gubi komunikacija i počinje svaljivanje odgovornosti i primena pritiska.

    Ne znam koliko sam odgovorila na tvoje pitanje, ali čini mi se da sam sad malo bolje objasnila na šta mislim 🙂

  3. kaca_flock

    “Čitajući njihove udžbenike pokušao sam doživim smisao toga što im se prenosi.”

    fali jedno “da”

    ja tako citajuci naletim, pa rekoh da ti javim

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *