Zamke u aktivizmu – ili/ili? 2. deo

Ackbar trap 2 copy,,Ma kažem ti bre, šuma je iza onog drveta!”

Neko od učenika je predložio da bi bilo lepo da se organizuje poseta fakultetu za srednjoškolce, ne bi li stekli malo jasniji utisak šta ih sve čeka na studijama. Usledila je rasprava o tome da li je bolje da se razgovara sa studentima ili profeorima, ili možda posetiti jedno od predavanja, ili… u jednom trenutku smo zaključili da jedno ne isključuje drugo, to jest da bi najbolje rešenje bilo kada bi se organizovalo nekoliko ili čak i sve opcije u isto vreme.

Na trenutak može delovati da smo našli najbolje rešenje, ali u isto vreme smo ispustili možda najbitniju činjenicu – iako smo razmatrali i prihvatili više opcija, sve te opcije smo osmislili na osnovu samo jedne, ograničene početne ideje.

Kao što postoji više mogućnosti, to jest rešenja kako može da izgleda poseta srednjoškolaca fakultetu, isto tako je i sam koncept posete fakultetu samo jedna od više mogućnosti. Međutim, učenici u tom trenutku posetu nisu prepoznali kao mogućnost, već kao očiglednu polaznu tačku. Zašto?

Zato što ne znaju za jednu izuzetno korisnu tehniku za planiranje projekata koja ima razne forme, ali se u osnovi svodi na sledeće: definisanje problema, cilja i zadatka.

Oni su krenuli od zadatka, to jest konkretne akcije kojom se postiže neki cilj i rešava neki problem. Ovo je jedan od najčešćih propusta kod razmišljanja o akcijama – ili se odmah krene od ,,Zar ne bi bilo super kad bismo organizovali XY?”, ili se  npr. napravi veza između problema i zadatka- ,,Nervira me taj i taj problem, samim tim hajde da organizujemo XY?”. U oba slučaja je propušten krucijalni međukorak – definisanje cilja, to jest promene koju želimo da postignemo. Zašto je ovo bitno? Zato što nas dobro definisan cilj inspiriše da smislimo najrazličitije akcije, dok nas odsustvo cilja najčešće veže samo za tu akciju od koje smo krenuli.

Šta bi bio cilj u ovom slučaju? Ukoliko smo krenuli od akcije, jedan način da se dođe do cilja je postavljanje pitanja: ,,Šta želimo da postignemo oranizovanjem posete fakultetu?” Koji problem želimo da rešimo i kakvu promenu želimo da napravimo?

Učenici su zaključili da su nedovoljno informisani o mogućnostima studiranja, i samim tim žele da steknu što bolju sliku o tome šta ih čeka ukoliko se opredele za određeni fakultet.

Na osnovu ovako definisanog cilja – veća informisanost učenika o mogućnostima studiranja – učesnici radionice su ubrzo smislili najrazličitije akcije: poseta učenika fakultetu, dolazak studenata i profesora u srednje škole, organizovanje info-cornera u školama gde bi se redovno ostavljale brošure i druge informacije o fakultetima, usmeravanje učenika na sajtove, forume i fejsbuk grupe fakulteta gde bi mogli da postavljaju pitanja… Odjednom se pojavilo daleko više opcija, na koje je takođe mogao da se primeni princip ,,jedno ne isključuje drugo” i samim tim organizuje više akcija u isto vreme.

Isto pitanje treba da postavimo sebi svaki put kada nam dođe neka ideja za akciju: ,,Šta ja zapravo želim da postignem/promenim ovom akcijom? Koji problem želim da rešim? Na koji još način mogu da ostvarim taj cilj?”

Ovime smo otišli korak dalje u mogućnostima planiranja projekta, ali smo verovatno upali u novu zamku. Kakvu? Probajte da je prepoznate u sledećem primeru:

Pre par godina smo se na Filološkom fakultetu suočili sa jednim bitnim problemom: studenti koji jednog dana treba da postanu profesori su od prakse imali jedno do dva predavanja koje bi držali osnovcima ili srednjoškolcima. Ne moram posebno da objašnjavam da držati čas nekome 45 minuta nije ni približno dovoljno vremena da se stekne utisak da li čovek želi time da se bavi u životu. Međutim, fakultet nije mogao da pruži više od toga studentima, budući da je za tu praksu (hospitovanje) bilo neophodno platiti školama!

Problem je dakle bio nedostatak para za organizovanje hospitovanja i cilj je samim tim bio obezbeđivanje sredstava za organizovanje hostpitovanja. Kako se sve taj cilj može postići? Traženjem sponzora, molba ministarstvu za dodatna sredstva, molba upravi fakulteta da preusmeri finansije na hospitovanje, pregovorom sa školama da spuste cenu…

Ili je zapravo neophodno uraditi nešto sasvim drugačije?

0saves
Leave a comment or share this post in case you've enjoyed it! Thanks!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *